Otpisane knjige

Neke knjige nestale su devedesetih iz naših knjižnica. Ovih se sjećamo. Mnoge druge smo zaboravili. Knjige našeg djetinjstva. Možda ih je vrijeme pregazilo kao i mnoge druge stvari.

U zvjezdanoj noći rane jeseni šutke je žurila brigada. Ovog puta nije kretala u napad, niti je odstupala. Drugi bijaše njen zadatak. Spremala se ofanziva, o kojoj se u zadnje vrijeme govorilo sve više, pa se narod plodne Sla­vonije požurio da žitom pomogne Liku i Baniju. Nebro­jena kola, natovarena vrećama pšenice, povjerena su bri­gadi, koja je spremna čitava izginuti, ali do kraja izvršiti zadatak.
Noć bijaše tiha. Tu tišinu remetio je samo jednoličan štropot kola, uzdržani šapat brigadira i poneki iznenadni glasni povik kočijaša, koji se zaboravio.
No, ta jednoličnost ne potraja dugo. Prethodnica brigade stigla je na prugu i legla u zasjedu.

Zaštropotala su preko željeznih šina prva kola, pa druga, a zatim i treća. Prošla su nesmetano i u srcima se stala buditi nada da će i sva ostala proći.
No, odjednom sa svih strana progovoriše puške i mi­traljezi, a prugom se dokotrlja veliki, željezni pancer, koji je izbacivao čitave rojeve svijetlećih metaka.
Kola su i dalje prolazila. Zastoja nije bilo. Pali su i prvi ranjenici, odnosili su na nosilima prve poginule. Strašna pucnjava parala je zrak, a sve se to stapalo s br­zim kloparanjem teških kola.
Krv je tekla da Lika i Banija ne ostanu gladne. Sla­vonski partizani nalazili su smrt na pruzi kod Lipovljana.

Anđelka Martić, “Pirgo”, 1957.

SLAVNI LOVAC


Slavni lovac Po šumi, širom, bez staze, puta, Ježurka Ježić povazdan luta.

Lovom se bavi obnoć i obdan s trista kopalja naoružan.
I vuk, i medo, pa čak i — ovca, poznaju ježa, slavnoga lovca.

Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja, zmija ga šarka, po svu noć sanja.

Pred njim, dan hoda, širi se strava, njegovim tragom putuje slava.

Branko Čopić, “Ježeva kuća”1957.

Vodeni duh se jutros probudio vrlo rano. Bio je dobro raspoložen, to se videlo i po tome što mu je telo bilo ružičasto. Kad je tužan, ono se preliva u sivo, a kad je ljut, u zeleno.

Uopšte, boja se njegovog tela svaki čas menjala, kao i u potoku u kome je živeo. Razume se, odela nikakvog na sebi nije nosio, živeo je slobodno kao i svi duhovi, skakutao s kamena nà kamen, plivao i igrao se s rečnim životinjama. Jedina mu je briga bila da ga ne uhvati sunčanica, jer od nje vodeni duhovi mogu u času da uginu.


Probudio se, dakle, on jutros rano, napio se bistre vode sa izvora i stao da pevuši svoju omiljenu pesmu:
Nisam mlad, nisam star, nisam crn, nisam beo: ja sam mali vode car, činim sve što budem hteo…
Sused mi je stari rak, a suseda žaba stara, ц reci me voli svak\ sa mnom rado razgovara.


Pevajući ovako, skakao je preko talasa i premišljao kako bi proveo jutro: da li da zađe u šumu po jagode, ili da se kupa, ili da pravi novi vir.

Desanka Maksimović, “Priča starog kamena”, 1984.

À ti si već sigurno mislio da sam poginuo u junačkom i slavnom pohodu protiv Lisca Mudrijaša i njegovog prijatelja Vuka.
Ne, nemoj se plašiti za me. Baš sam se jutros pogledao u ogledalu i vidio sam svojim očima da sam živ i zdrav, pa je, prema tome, lažna ona vijest Lisca Mudrijaša, da sam se ja strovalio u Veliki ponor tjerajući za sobom njega i Vuka. Baš sam juče zavirivao u Veliki ponor da se lično uvjerim da li je Lisac slagao. I šta je bilo?


Slagao je Lisac!


Evo me, dakle, u goste kod tebe! Skidam kapu s perom i duboko se klanjam — svojoj torbi u kojoj ti nosim desetak vratolomnih priča.
Kao što ćeš i sam vidjeti, ima u ovim pričama svega i svačega. Nahodao sam se svuda po svijetu, bio sam i u ratu i u miru, zavirio sam čak i u istoriju, samo da skupim za te što zanimljivijih stvari.


Zbog priče o Kristofu Kolumbu i njegovim drugovima morao sam da otputujem daleko u prošlost, čak negdje na granicu Srednjeg i Novog vijeka. I dok sam plovio za Kolumbom, umalo me, kod španske obale, ne uloviše morski razbojnici, gusari.

Branko Čopić, “Priče ispod zmajevih krila”, 1939.

SVET


Ala je lep Ovaj svet — Onde potok,

Onde cvet;

Tamo njiva,

Ovde sâd;

Eno sunca,

Evo hlad;

Tamo Dunav Zlata pun,

Onde trava,

Ovde žbun.

Slavuj peva,

Ne znam gdi –

Ovde srce.

Ovde ti!

Jovan Jovanović Zmaj, “Ala je lep ovaj svet”, 1899.

Želim znati više:

Digitalna arhiva otpisanih knjiga – Memory of the World Library

error

Enjoy this blog? Please spread the word :)